Zamka perfekcionizma je jedna od stvari koje bih rekla da su najveća pošast za stvaraoce bilo čega. Danas, u doba hiperprodukcije svega (pa i u svetu craftera i makera – koje nazivam stvaraocima dok ne smislim adekvatniji termin) i šarenog upakivanja ulepšane verzije stvarnosti u kratke videe koji vas onda bombarduju sa svih strana, izuzetno je teško održati ljubav prema stvaranju i ne osećati se manje sposobno ili vredno u tome kada vam se čini da vam iz frižidera iskaču ljudi koji ispletu 3 džempera mesečno ili restauriraju neki novi komad nameštaja svake nedelje. Ali put ka suštini, zadovoljstvu, ostvarenju leži u jednostavnosti i osluškivanju sebe samih a ne u spoljnim činiocima – za mene, to je značilo da preispitam svoj odnos prema stvaralaštvu i redefinišem očekivanja u skladu sa sobom a ne nametnutim “standardima”.
Kako bih samu sebe podstakla da živim ono što mislim, odlučila sam da sebi nametnem neki izazov, izvodiv, nepretenciozan, više motivacija nego obaveza, što se svelo na obećanje sebi da ću svakog meseca napraviti barem jednu stvar sopstvenim rukama i pročitati barem jednu knjigu. Sve preko toga je dobrodošao dodatak, ali ovo je minimum od kog ne želim da odstupam.
Nakon malo razmišljanja i (iznovnog i iznovnog) analiziranja mog odnosa sa društvenim mrežama, odlučila sam da podelim ovaj proces javno, u nadi da ću nekoga inspirisati da mi se pridruži. Najlepša stvar u vezi ovog “izazova” jeste da nema izazovnih aspekata: ništa nije previše malo i jednostavno da se ne bi računalo kao vaš uradi sam projekat za ovaj mesec, i nijedna knjiga nije previše trivijalna ili lagana sve dok je pročitana. Nemate hobi ili niste ljubitelj čitanja? Eto savršenog povoda da počnete. Nemojte odmah uzeti da štrikate džemper i odustati kad vam spadnu petlje iz trećeg pokušaja i reći sebi “nisam ja za ovo”. Uzmite da bojite po brojevima. Kupite glinamol i napravite magnete za frižider. Bilo šta što će uposliti vaše ruke i, zauzvrat, doslovce regenerisati vaš mozak (o degeneraciji mozga usled modernih tehnologija, ulozi ručnog rada i neuroplastičnosti možda nekom drugom prilikom, kad probijemo led :D).
Nemerljiva radost koju ćete osetiti kad napravite bilo šta će vas uvesti u svet hobija na mala vrata i utabanati stazu da se odvažite na veće izazove i date sebi šansu da stvaranje postane deo vaše svakodnevnice. A ako ste već neko kome stvaranje nije strano, neka vas ovo podstakne da u tome budete redovniji, ili da ne uzimate zdravo za gotovo vaše veštine i da na njima kontinuirano i posvećeno radite.
No da ne bude da samo propovedam a ne delam, evo i šta se u februaru pravilo i čitalo. Moja zamka je što se, posle puno godina poznavanja nekih veština, ne odvažujem na neke ambicioznije projekte, uglavnom zbog manjka vremena a često i elana, pa mi onda bude i nekako “nedoraslo” da pravim najosnovnije stvari kao da sam tek naučila da pletem, šijem, itd. To menjamo sada 🙂 Tako da sam u februaru isplela najobičniju kapu koju može da isplete svako ko zna najrudimentarnije osnove pletenja, ali uspomene koje će me vezivati za nju su mi vrednije nego da sam izvela neku 10x tehnički zahtevniju stvar. U pitanju je Winter Smiles hat, besplatna mustra od Drops kompanije čije sam pletivo koristila (smanjenje ličnog šteka i godina bez kupovine pletiva su još neke ideje koje mi se vrzmaju po glavi. Rezultat je jednostavna kapa, ali premekana, topla, jedinstvena, stvorena mojim rukama, predmet koji me je pratio na putovanje do subarktika, u Laponiju, malo pre mog 35. rođendana.
U februaru sam pročitala i tri knjige: Ultra-Processed People: Why Do We All Eat Stuff That isn’t Food… and Why Can’t We Stop? Za koju mislim da je najbolja knjiga koju ću pročitati ove godine i da svako treba da je pročita, Theo of Golden koji je bio limunadica koja mi nije preterano legla, i Ana, ulov sa Kalenića koji prati devojčicu kroz postapokaliptičnu Siciliju. Sve što čitam beležim na Goodreadsu uz neku formu kratke recenzije, tako da koga to interesuje, možete me pratiti ovde.
Januar je bio mesec za praznike, odmor, porodicu, ALI računam da je i prvi mesec godine bio ispunjen po kriterijumima izazova koji to nije jer sam decembar provela praveći najrazličitije ručne radove koje sam poklanjala bliskim ljudima. Muž i sin su dobili po kapu (naslovna slika pokazuje i jednu malu, s ljubavlju napravljene od vintage vune po imenu Beograd), a među poklonima su se našli i prvi melem koji sam napravila, prvi završen vez pokrstice, obeleživač za knjige od filca…
Prva knjiga ove godine je bila Lepa mlada žena, nasumični odabir iz biblioteke koji me nije oduševio, ali je bio doprinos mojoj želji da više knjiga biram spontano, u biblioteci, kao što sam nekad radila bez izuzetka.
Za kraj, i pisanje ovog bloga jeste deo izazova, onaj koji zapravo može biti okarakterisan kao takav. Većina vas koja me zna sa instagrama ne zna da ja skoro deceniju radim kao pisac internet sadržaja. Stoga, manjkalo je motivacije da se, nakon višesatnog pisanja, sedne ispred prazne word stranice i započne proces iznova, pa makar i bio za svoju dušu. Pogotovo imajući u vidu da pišem na engleskom toliko dugo da su mi misli istrenirane da prave konstrukcije i pozajmljuju nazive iz drugog jezika, u toj meri da češće moram da zastanem da razmislim kako bih se izrazila na maternjem nego na tuđem jeziku, što je poražavajuće.
Dakle, ovo pisanje je jedan logistički i mentalni manevar koji mislim da vredi činiti jer – i ovo kažem bez trunke pretencionosti – treba nam ovakav sadržaj. Nešto što nije pisano za algoritam ili reklamu, nešto što je pisana reč a ne video kratke forme, nešto što nije nužno kratko i slatko, već nega vrsta sporijeg konzumiranja sadržaja koji ne preplavljuje. Ako uspem u zamisli, deliću razna razmišljanja i projekte, ali to će verovatno malobrojnima biti zanimljivo, što je skroz OK. U slučaju da ste među onima kojima ovako nešto prija, pišite mišljenja, ideje, sugestije, šta god. Tu sam u komentarima, na mailu, ili u inboxu na Instagramu (povremeno).
Do sledećeg kuckanja,
Anđela
Leave a Reply